Градска библиотека ''Атанасије Стојковић''- Званична презентација

  • Gradska biblioteka Ruma
  • Gradska biblioteka Ruma
  • Gradska biblioteka Ruma
  • Gradska biblioteka Ruma
  • Gradska biblioteka Ruma
  • Gradska biblioteka Ruma

Ризница поезије

Zamorena pesma - Branko Miljković

Oni koji imaju svet
Neka misle šta će s njim
Mi imamo samo reči
I divno smo se snašli u toj nemaštini
Utešno je biti zemlja
Ponosno je biti kamen
Premudro je biti vatra

Pobožno je biti ništa

Prljav od suviše opevane šume
Pesnik peva uprkos poeziji
Bez srca, bez nasilja i bez žara
Kao reč koja je prebolela muziku
Sloboda je zastarela
Moje pravo ime čeka da umrem
Ptico iza sunca usred rečenice
Kojom nasilnički ljubimo budućnost

Sve izgore; to je praznik
Poslušni pepeo
Brašno ništavila
Pretvara se
Iza mojih leđa u šugavog psa

Ispred mene u žar pticu
Govori mi istinu iza leđa
Grlice
Ti si pravi naglasak umrle nežnosti
Načini zoru od našeg umora
Miris je vreme koje je posedovao cvet

Al nereč kaže
kasno je
Necvet kaže
noć je
Neptica kaže
plam je

A je kažem nije
Na to ptica opsuje
Cvet kaže, to je pakao
Prava reč se još rodila nije.

Halucinacije jedne mladosti - Jovan Nikolić

Vremena za naše susrete je sve manje
eto, videćemo se tek u subotu
A mene užasno muči drugo pitanje:
Koliko još vremena i susreta imamo u životu?

Zamisli ovo: Ti i ja, u braku!
Zamisli svu lepotu te scene
Ne zbog toga što sam od uvek želeo biti u fraku,
nego – slika, a na slici – ti do mene…

Bio bi to brak nevidjenog stila
odnegovane mamine, i pesnika generacije pedesetpete
Odiseja srećna kakva na planeti Zemlji do sad nije bila.
Ne znam za ostale planete

Dobili bismo jednu sobu od mame i tate
Ja bih te uveče hipnotisao i obavio po koji eksperiment
Apstinirali bismo od onih stvari u jutarnje sate,
u korist sladje kafe i pušili bi „Kent“.

Sa službenog puta udvarao bih ti se pismom i telefonom:
"Bez naše ljubavi da li bi svetleo Beograd?“

Ono malo prijatelja i rodbine, dočekaćemo svečano predvidjenim tonom;
Neka ceo svet u očaj baci,
izmedju narcise i psihopate savršeni sklad!

Kažem ti, to bi bio brak,
nevidjen do sada odnegovane mamine i dekadenta generacije pedesetpete
iz koga bi, po zakonu udruženog rada,
finalni produkt bio – zdravo, muško dete.

Samo, sutra, kad se udaš za: "dobro situiranog, karakternog, i bez mana"
(Tako nešto, dabome, očekujem od tebe mala)
Ja ću, zahvaćen dogadjajem, nekako već stići do svoga stana
i reći odvažno ogledalu u lice: “Slušaj, znaš kolika si budala?!“

Nećeš valjda da mu radjaš decu?
Da u sebi nosiš nečije tudje gene?
Kćer iz epruvete ljuljaj u krevecu
a krijući rodi, jednog malog mene.

Tatjanino pismo Onjeginu - A. Puškin

 

"Pisem vam-sta bih znala bolje?
I sta vam vise mogu reci?
Sad zavisi od vase volje,
prezrenje vase da l' cu steci,
al' ako vas moj udes hudi
bar malo trone i uzbudi,
vi me se necete odreci.

Da cutim ja sam prvo htela,
i za sramotu mojih jada
ne bi ste znali vi ni sada,
bar da se nadam da sam smela
da cete opet k nama doci
i da cu ma i retko moci
u selu da vas vidim nasem,
da se veselim glasu vasem
da vam sto kazem, pa da zatim
o istom mislim i da patim
dane i noci duge sama
dok ne dodjete opet k nama.
Al' osobenjak, vi ste znamo,
i teska vam je selska cama,
a mi... mi nicim ne blistamo,
no iskreno smo radi vama.
Sto dodjoste u nase selo?
U stepi, gde moj zivot traje,
ja ne bih srela vas zacelo
i ne bih znala patnja sta je,
Smirivsi burne osecaje,
mozda bih jednom( ko ce znati
po srcu nasla druga verna
i bila bih mu zena smerna,
a svojoj deci dobra mati.

Drugi! A' ne ja nikom ne bi'
na svetu dala srce svoje!
Oduvek tako pisano je...
Nebo je mene dalo tebi;
moj zivit sav je jemstvo bio
da cu te sresti izmedj' ljudi;
znam, bog je tebe uputio,
moj zastitnik do groba budi...
U snove si mi dolazio,
i nevidjen si bio mio,
tvoj pogled me svud proganj'o,
u dusi stalno glas odzvanjo'...

Ne nije mi se san to snio,
jer cim si uso' ja sam znala,
sva premrla i usplamsala,
i rekla: on je ovo bio!
Ja tebe cesto slusah sama;
govorio si samnom jednom.
kad prosjaku pomagah bednom
i kad blazih molitvama
buru i jad u srcu cednom.
Zar nisi i ti onog trena,
o prividjenje moje drago,
promak'o kroz noc kao sena,
nad uzglavlje se moje sag'o
i sapnuo mi reci drage
ljubavi pune i iskrene?
Ko si ti? Cuvar duse mlade
il' kobni duh sto kusa mene?
Uticaj sumnje sto mene guse.
Mozda su sve to sanje moje,
zablude jedne mlade duse,
a sasvim drugo sudjeno je...
Nek bude tako! Sta da krijem?
Milosti tvojoj dajem sebe,
pred tobom suze bola lijem
i molim zastitu od tebe...
Zamisli: ja sam ovde sama
i nikog nema da me shvati,
sustajem i moj um se slama,
a nemo moje srce pati.
Cekam te: nade glas u meni
bar pogledom ozivi jednim,
ili iz teskog sna me preni
prekorom gorkim i pravednim.
Zavrsih! Da procitam strepim...
Od stida vise nemam daha...
Al' vasa cast mi jemci lepim
i predajem se njoj bez straha..."

Rajdar Kipling - Ako mozes

 

Ako mozes da sacuvas svoju glavu kad svi oko tebe
gube svoje i okrivljuju te za to;
Ako mozes da verujes sebi kad svi u tebe sumnjaju
i sam pridodajes njihovim sumnjama;
Ako mozes da cekas a da ti ne dosadi cekanje,
ili,ako si prevaren - da sam ne varas,
ili,ako si omrznut - da sam ne mrzis,
a da pritom ne izgledas predobar ili premudar;

Ako mozes da sanjaris a da snovi ne ovladaju tobom,
Ako mozes da mastas a da ti mastanje ne bude cilj,
Ako mozes da se suocis sa uspehom i neuspehom
i smatras te dve varke kao da su potpuno iste;
Ako mozes da podneses da istinu koju si rekao
izvrnu nitkovi,kako bi od nje napravili zamku za budale,
ili da posmtras propast onoga cemu si posvetio sav zivot
i da,pogrbljen,s dotrajalim alatom opet novo stvaras;

Ako mozes da prisilis svoje srce,nerve i tetive
da te sluze dugo iako si ih nemilice trosio,
i da izdrzis i kada nema vise niceg u tebi
sem volje koja ti dovikuje:"Istraj!"

Ako mozes da razgovaras sa nizima od sebe
i ne istaknes svoju superiornost,
ili da u drustvu s visima od sebe -
sacuvas svoje dostojanstvo;

Ako mozes da ispunis jedan nezaboravni minut
sadrzajem koji traje sezdeset sekundi -
tvoja je zemlja i sve sto je na njoj,
i,iznad svega,bices covek,sine moj!

Matija Bećković - Kad dođes u bilo koji grad

 

Kad dođes u bilo koji grad
A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno
Kad dođes vrlo kasno u bilo koji grad
Ako taj grad slučajno bude Valjevo
Gde sam i ja došao
Doći ćeš putem kojim si morao doći
Koji pre tebe nije postojao
Nego se s tobom rodio
Da ideš svojim putem
I sretneš onu koju moraš sresti
Na putu kojim moraš ići
Koja je bila tvoj život
I pre nego što si je sreo
I znao da postoji
I ona i grad u koji si došao.
Kad dođes u bilo koji grad
Odakle bilo
Iz Veljeg Dubokog ili Kolašina
Ili niotkud sasvim svejedno
Kod odeš od svoje kuće
Bilo kuda
Samo da što pre odeš
I dođes u bilo koji grad
Recimo u Valjevo
Kad god da dođeš
Doći ćeš vrlo kasno
Jer se dugo putuje
Dok dođe u tvoj život
I tu se zauvek zaustavi
Ona koja je prema tebi krenula
Iz velike daljine
Odnekud iz Ruskog Jerusalima
Sa Kavkaza iz Pjatigorska
U kome nikad nije bila
I zvala se kako se zvala
Recimo Vera Pavladoljska
I izgledala kako je izgledala
Kako više niko na svetu ne izgleda.
Kod dođes u bilo koji grad
A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno
Jer gradovi su uvek daleko
I u njih se dolazi iz daljine
A svako putovanje se oduži
Jer svi misle jedino o povratku
Mada povratka nema
A ko god odluči da putuje
Mora krenuti jednog dana
A kad god krene
Krenuće u ono doba
U koje uvek neko kreće od kuće
Obično u nedelju
Kad si i ti krenuo
A kad god je nedelja
Najčešće si u nekom drugom gradu
A u kojem god da budeš
Recimo u Valjevu
Biće to jedini grad
U kome si oduvek bio
I čim si čuo njeno ime
I pre nego što si je sreo
Oduvek si je znao
I voleo već vekovima.
Kad dođes u bilo koji grad
A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno
Kad dodjes vrlo kasno u bilo koji grad
Ako taj grad slučajno bude Valjevo
Doći ćeš korakom koji dvostruko odjekuje
Tvojim i batom još nekoga
Ko s tobom putuje
I glas mu ide po vetru
U dan neobičan za to doba godine
Da ni sam nećeš biti siguran
Ni koji je to grad
Ni koji su tvoji koraci
Samo ćeš poznati onaj glas
Koji ne ide po vetru
Nego se javlja u tebi
U dan neobican za to doba godine
Kad nije ni bilo vreme da budeš u Valjevu
U koje si došao kao neznanac
Ne znajući nikoga
Ni grad ni Veru Pavladoljsku
Ni da se zavole najviše
Oni što se znaju najmanje.
Kad dođeš u bilo koji grad
A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno
Kad dođes vrlo kasno u bilo koji grad
Svet će postati uspomena na nju
I neće biti ni jednog mesta na zemlji
Gde te neće sačekivati
Ni ogledala u kojem je nećeš videti
Ni plave kose koja nije njena
Ni oblaka bez njenog svilenog osmeha
Zapamtio je prostor
Gora i voda
Onakvu kakvu si je prvi put video
U bilo kojem gradu
Recimo u Valjevu
U Karađorđevoj ulici
Između Pošte i Suda
I evo nailazi ono doba godine
Ili tvoga života
Kad su sve žene ona
I nose njenu glavu
Ali ni jedna celu
A ona živi nepoznata među ljudima
Odmara se od tebe i od svog imena
Ali ma gde živela i ma ko bila
Znaćeš da je to ona
I da ne može biti niko drugi
Jer nikog drugog na tvom svetu nema.
Kad dođeš u bilo koji grad
A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno
Kad dođes vrlo kasno u bilo koji grad
Recimo u Valjevo
Okružiće te deca kao svakog pridošlicu
I u celom gradu nećeš poznavati nikog
Jer su svi otišli
I s tim bi se nekako pomirio
Ali niko se ne vraća
Sve je gotovo a još nikoga nema
Niti ima čvrstih obećanja
Da ćemo se ponovo sresti
I to je ono što najviše zabrinjava
Pa ipak čovek nije manje nego voda
Pa voda ne umire
Niti je smrt nešto
Što se na svetu događa prvi put
I da živimo hiljade godina
Prošle bi kao jedna
Jer godine su tu da dođu i odu
Ali sve što je njino
Nije Vera Pavladoljska
Koja ti je dala što ni sama nije imala
I uvek bila pomalo u oblacima
I u njih se konacno preselila
Ali dok iko ikom čita ovu pesmu
Ona se rađa sve svilenijeg osmeha
I nema ništa sa grobljem i smrću.
Kad dođes u bilo koji grad
A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno
Kad dođes vrlo kasno u bilo koji grad
Sve će ti biti odnekud poznato
Kao poljubac već davan nekome
U grad ko zna koji
Kad dođes ko zna kad
I ko zna otkud
Ili Veljeg Dubokog ili niotkud
Sasvim svejedno
Sve će ti biti isto kao da nisi dolazio
I da uopšte ne postojiš
Jer proviđenje ne zuri
I ništa ne zaboravlja
I ne fali mu ni mašte ni ideja
Da sve poveže i ispuni
Kao što je pisano
Samo ti ne bi bio isti
I ništa ne bi bilo kao što jeste
Da je moglo biti kao što nije
Jer postoji samo jedan grad
I samo jedan dolazak
I samo jedan susret
I svaki je prvi i jedini
I nikad pre ni posle nije se dogodio
I svi gradovi su jedan
Delovi jednog jedinoga grada
Grada nad gradovima
Grada koji si ti
Prema kome svi idu
Da se sretnu sa tobom
Dobro je što si došao
Da se u to uveriš
Baš u Valjevu
I sretneš Veru Pavladoljsku
I čim si je video
Oduvek si je voleo
I unapred oplakivao rastanak
Koji se zbio
Pre nego što si je sreo
Jer postoji samo jedan grad
I samo jedna žena
I jedan jedini dan
I jedna pesma nad pesmama
I jedna jedina reč
I jedan grad u kome si je čuo
I jedna usta koja su je rekla
A po svemu kako su je izgovorila
Znao si da je izgovaraju prvi put
I da možeš mirno sklopiti oči
Jer si već umro i već vaskrsnuo
I ponovilo se ono što nikad nije bilo

Страна 3 од 5

Претрага сајта

Конкурс

ШТАМПА

Наши библиотекари вам препоручују

Пратите нас на фејсбуку

Facebook

Видео

Статистика

wordpress com stats plugin

Тренутно на мрежи

Имамо 49 гостију на мрежи

Моја библиотека

Каталог

НБС

Библиотека Матице српске

Анкета

Које садржаје или сервисе најчешће пратите и користите посредством нашег сајта?

Банер
Банер

БДС

Банер

WorldCat

Банер

Пројекат ''Растко''

Банер

WORLD DIGITAL LIBRARY

Банер

e-cris.sr

Банер