ИЗ ПРВЕ КУТИЈЕ
   ГЛЕДАО ТЕ ЈЕ ЧОВЕК
ШТО КРАДЕ ТУПЕ ЗАМАХЕ КОСЦА
   И РАСПОРЕНИМ ТРБУХОМ
   МРАВИЊАК ПОДРАЖАВА

 ИЗ ДРУГЕ КУТИЈЕ
   ВАДИШ ВЕНАЦ ОД ПЛИКОВА САЧИЊЕН
   И КРАСИШ БЕДРА ЊИМЕ
ЗНОЈ ЦУРИ НИЗ ЗАТВОРСКЕ РЕШЕТКЕ
ДАЛЕКО ОД ТВОГ УЗГЛАВЉА

ИЗ ТРЕЋЕ КУТИЈЕ
   ИСПРОШЕНА ТИШИНА
   ПОМАХНИТАЛА ОД ЋУТЊЕ
   РЕЖЕ СВОЈИМ ГРОМКИМ ГЛАСОМ
   ТВОГ НЕМОГ ЉУБАВНИКА

У ЧЕТВРТОЈ КУТИЈИ
   САМ ЈА
     НЕСТРПЉИВ
       СПРЕМАН
         ДА МЕ
            ОТВОРИШ

Он је дрвосеча и сече шуму
шума га једе сваки дан
и његова жена-вучица није мајка
Ромула и Рема
тражи га и налази га а
никад га не нађе
а он је дрвосеча и сече шуму
и секира му подрхтава
у руци
као рука младог војника
као плач новорођенчета
као крила побеђеног у борби петлова
и он оставља секиру
и он иде голим рукама
стегнут оковима
он је дрвосеча и сече шуму
испруженим рукама
у руке му пада ноћ
из ноћи испливава вила
то је његова жена-вучица
тражи га и налази га а
никад да га нађе.

џек керуак
трагао је за истином
аутострадама САД

његови пријатељи
песници
хомосексуалци
наркомани
говорили су му:

џек, ми те волимо јер
допушташ себи да не
будеш као други

али џек,
истина за којом
жудиш дубља је од
гроба коме се
ругамо -

џек је отишао
у париз и доживео
сатори

када се вратио
ничему се није ругао

и даље је био песник
хомосексуалац
наркоман
мало је причао
више је писао

и допуштао мје себи
да буде
као други
људи

умро је нешто
раније
трагично

није се он зајебао
њему је живот пријатељски
трекао

збогом
а гроб

па то је, рече
џек,

ионако последња рупа у
коју ћу га
ставити

Без сна. Можда и без себе под звездама хладним.
Открити се до срца зар није лудо, зар није туга.
Увело лишће у јесењим вихорима, чежња у гладним
Очима, зар није бесмисао шарена у небу дуга?

Тај пут је свагдањи, и сасвим је обичан и мали
-ивот што тече нечујно ко зна у које воде.
И та бритка жеља, скривена у мени, зна ли
Да је немир и мука у духу, напор да се из крига оде.

У непрестано обнављање снова, у пределе без гтраница?
Има у човеку пуно бола и пуно сулуде среће, знам -
Па дишем дубоко и живим малим животом птица,
Радостан, што није залудан корак, и белог облака прам.

Без сна. Ал’ никад без слика сатканих од чекања,
Никад без очију што пију, на краткотрајним стазама,
Лепоту и наличје живљења, никад без поуздања
У верност сунца, колевку земље, и мир под травама.

Јер има добра у свему и сваком, има разлога за тај пут,
И све на њему, и све над њим, има, и кад изгледа
Да нема смисла живот инсекта што траје тек минут,
Да залудна је мрежа коју паук, од јутра до мрака,
испреда.