Бернардијева соба није само роман као догађајност, већ прича која је пронашла и аутора и читаоце, и вози нас и вози у чудесној наизменичности узлазних и силазних лукова на Јадранској магистрали. Испресецаност путања фениксцрвене бубе и тамног мерцедеса, у тамнољубичасто море, у велики хладни Океан. Роман који је кантата распричава се као музика - и на плану доживљаја. Реч је о прозно-поетском меланжу, приповести и рефлексијама, музици и сликама, алхемијским претапањима догађаја, размишљања, боја и облика, намештаја, собе, града и океана. Нарација није линеарна, него испрекидана, музикална, понављајућа, дијалектичка; не путања, него мноштво скретања и сусретања ... Нови роман Слободана Тишме појављује се као нетипична проза, као пасивни отпор и резигнација, као ремећење класичне нарације (система у којем живимо) и препуштање алхемији згушњавања доживљаја и догађаја. Слојеви радње су слојеви заноса који жели да буде непрекидна афирмација, дијалектичка афирмација, ,,Да али Не! Не, али Да! Увек Да, али са задршком“. Стога је прича=доживљај овог романа она кућица коју носи сваки/а уметник/ца. Бернардијева соба је свачија властита соба, место субјекта које је титрање празнине између таласа Океана, соба која нас празни од нас самих
